6. oktobra 1849. je u gradu Aradu pogubljeno trinaest generala mađarske revolucionarne vojske, a u Pešti grof Lajoš Baćanji, premijer prve odgovorne mađarske vlade. Šesti oktobar je od 2001-e godine nacionalni dan žalosti.

Posle slamanja oslobodilačke borbe 1848-1849-e je sledila nemilosrdna odmazda. Obični vojnici su doduše amnestirani, ali su mnogi regrutovani u carsku vojsku, a viši oficiri i službenici su završili pred vojnim sudovima. Prvo su održani procesi najvećih „krivaca“: u Češkoj je suđeno grofu Baćanjiju, a u Aradu generalima koji su komandovali samostalnim korpusima.

Lajoš Baćanji je ostavku na mesto premijera dao 2. oktobra 1848., uhapšen je u Pešti u januaru 1849-e. Robovao je u Olomoucu, gde je 30. avgusta u montiranom procesu, prema uputstvu iz Beča zbog veleizdaje osuđen na smrt vešanjem i konfiskovanje imovine, ali je vojni sud preporučio amnestiju. Uprkos tome, presudu je u Pešti potvrdio general Hajnau, koji je posle revolucije bio neprikosnoveni vladar Mađarske.

U Aradu je na smrt osuđeno trinaest generala i jedan pukovnik (Vilmoš Lazar, koji je takođe komandovao samostalnom korpusu armije), takođe zbog veleizdaje. Hajnau je i te presude potvrdio, ali je Andraš Gašpar u poslednjem trenutku pomilovan, smrtna kazna mu je preinačena u robiju (nekada je bio majstor jahanja Franca Jozefa).

Pogubljenja su zakazana za 6. oktobar, godišnjicu izbijanja ustanka u Beču i linčovanja ministra rata Latura. Baćanjiju je neko doturio bodež, pa je u zatvoru ubodom u grlo pokušao samoubistvo, i zbog velikog gubitka krvi ga nisu mogli obesiti, što je inače bio ponižavajući način izvršenja smrtne kazne i obično je sledio kriminalcima. Lokalni komandant je naredio streljanje, zbog čega je Hajnau kasnije pobesneo. Baćanji nije dozvolio da mu vežu oči, čak je sam komandovao vodu za streljanje. Na mestu njegovog pogubljenja je 1926-e godine postavljen večni plamen, simbol slobode, kod kojeg su u poslednjim godinama socijalističkog režima 15. marta redovno održavane demonstracije. Prvi premijer Mađarske je sahranjen u porodičnom mauzoleju na nacionalnom groblju na putu Fiume u Budimpešti.

U Aradu su takođe 6. oktobra pogubljeni generali: Lajoš Aulih, Janoš Damjanič, Aristid Dešefi, Erne Kiš, Karolj Knezič, Đerđ Laner, Vilmoš Lazar, Karolj Lejningen-Vesterburg, Jožef Nađšandor, Erne Peltenberg, Jožef Švajdel, Ignac Terek i Karolj Večei. Kiš, Švajdel, Dešefi i Lazar su streljani u šancu tvrđave, ostali su obešeni. Njihova tela su kao znak upozorenja do uveče ostavljena na vešalima, ali su vlasti time postigli upravo suprotan efekat, jer je to postalo mesto hodočašća. Danas se tu nalazi spomenik.

Do februara 1850. su u Aradu pogubljena još tri oficira: pukovnik Norbert Ormai, pukovnik Lajoš Kazinci i potpukovnik Ludvig Hauk, koji je bio ađutant generala Bema. General major Janoš Lenkei nije pogubljen, jer je poludeo u zatvoru, gde je i umro. U okviru odmazde je na smrt osuđeno oko 500 lica, od toga je kazna izvršena u 110 slučajeva. Talas osvete je počeo jenjavati od jula 1850-e, kada je zbog opšte-evropskog protesta Beč penzionisao Hajnaua koji je „prekoračio svoja ovlašćenja“.

Vlada Mađarske je 2001. godine 6. oktobar proglasila danom nacionalne žalosti. Tog dana se zastave spuštaju na pola koplja, javne ustanove ističu crne zastave, a u školama se održavaju komemoracije. (MTI)