Apróhirdetések
Helységnévtár
Kratki film Branka se bavi delikatnom temom, a delo je reditelja Akoša K. Kovača, rodom iz Subotice koji živi u Budimpešti, i scenariste Tamaša Olaha iz Kanjiže. Bavi se otmicama novorođenčadi u bivšoj Jugoslaviji. Počev od 60-ih godina su nestajala novorođenčad iz bolnica, što je dugo bio tabu, štampa se počela baviti problemom tek od 2000-ih godina.
Film je do sada pozvan na više od dvadeset festivala i dobio je brojne nagrade. O delu i o njegovom uspehu smo razgovarali sa scenaristom Tamašem Olahom.
- Čini se da je opšte mesto da često tema pronađe čoveka. Pročitao sam jedan članak o otmicama beba u Jugoslaviji, odnosno o tome kako mnoge majke i dan danas traže svoju decu, a da nema ni tragova, ni odgovornih. O tome sam jednom u Budimpešti razgovarao sa Akošom K. Kovačem, rediteljem filma. On tada još nije mnogo znao o temi. Akoš je rekao da bi o toj priči trebalo snimiti film. Već smo na početku znali da ćemo temi pristupiti na dokumentarni način, ali da ne želimo uraditi dokumentarni film. I zbog toga što se o tome veoma malo zna. Konkretno, reč je o tome da su u bivšoj Jugoslaviji počev od 60-ih godina pa do 90-ih, prema pretpostavkama, sa porođajnih odeljenja bolnica uz državnu pomoć, odnosno saradnju tamošnjih lekara odnošena deca i prodavana parovima u inostranstvu. Roditeljima su lagali da su bebe umrle na porođaju. Ovo je dirljivo i istovremeno odvratno, ali mi smo hteli prikazati ljudsku stranu priče. U fokusu našeg filma nisu majke, ni bebe, ni porodice, nego jedna medicinska sestra, Branka.
- Ona bi trebalo da uzme decu od roditelja.
- Tako je. Branku smo stavili pred odluku koja je univerzalna, moralna odluka, a ima težinu da je teško izboriti se sa njom. U stvari svaki film se bavi opštim ljudskih pitanjima, mukama, odlukama, pa tako i naš film, a priča je strašna istorijska činjenica.
- Film je predstavljen prošle godine, od tada je viđen na više od 20 festivala, a žiri ga je svugde primio sa pohvalama.
- Veoma nas raduje što je naš film u proteklom periodu prikazan na zaista brojnim festivalima u Evropi i šire. I nagrade glumcima, najboljem reditelju, najboljem filmu, pokazuju da smo uspeli „uhvatiti“ nešto. Veoma nam je važno što ovim filmom skrećemo pažnju na temu koja je i danas bolna.
- Na kojim festivalima je film bio najuspešniji?
- U Španiji, u Suriji na festivalu kratkih filmova je izabran za najbolji film, a glavna glumica, Dina Mušanović je dobila i nagradu za najbolju glavnu ulogu. U Berlinu je u svojoj kategoriji takođe izabran za jedan od najboljih filmova, a na jednom italijanskom festivalu je dobio nagradu publike, odnosno nagradu za najbolju muziku. Među festivalima u Mađarskoj treba istaći smotru u Lakiteleku, gde je film dobio glavnu nagradu, ali je nagrađen i na BUSHO, odnosno Budapest Short Film Festivalu. Ali značajna je stvar da je do sada stigao na 24 festivala, od Indije, preko Egipta pa sve do Portugalije.
- Čuo sam da će u Španiji film postati školsko gradivo.
- Dobili smo ponudu od jednog grčkog filmskog stvaraoca koji živi i podučava u Španiji. Tražio je kopiju filma da bi ga predstavio učenicima jednog kursa kratkog filma u Madridu.
- Skupila se jedna veoma dobra ekipa filmskih stvaralaca, mlada garda. Da li će biti još zajedničkih filmova?
- Ja se nadam, jer se skupila ekipa sa kojom bi rado svako ponovo radio. Radili smo zajedno osam dana, a i članovi tehničke ekipe kažu da bi bilo kada ponovo uradili sve iz početka, jer im je to bio veliki doživljaj. To kažu i glumci, ali je i nama, vođama stvaralačkog tima rad predstavljao doživljaj. Treba, međutim, reći da je to bio međunarodni štab. Veliki deo je iz Mađarske, glumci iz Srbije, a glavna glumica je iz Bosne i Hercegovine. Film je dakle snimljen u međunarodnoj saradnji u Kanjiži i Novom Kneževcu.
