„Ilegalni migranti koji stižu uglavnom iz Afrike i Azije s namerom da se dokopaju Zapadne Evrope preko granice između Srbije i Mađarske nisu računali na srednjoevopsku zimu. Vlasti ili za njih neuobičajeni vremenski uslovi ih za sada sprečavaju da stignu do ‘zemlje njihovih snova’.” - piše Anamaria Markovič (Markovics Annamária) dopisnica mađarske državne novinske agencije MTI u opširnoj reportaži.

Po mađarskim policijskim podacima je na južnom, pograničnom delu županije Čungrad u prvih 11 meseci prošle godine uhvaćeno oko 25.500 onih koji su ilegalno prešli granicu. Tokom cele 2013 je takvih bilo 17.475, a 2004, kad je Mađarska postala član EU, samo 37-oro.

„Ilegalce“ s Mađarske strane granice otkrivaju termokamere ili građanske straže koje su gotovo neprekidno na terenu.

Dopisnica MTI je od dvojice pripadnika građanske straže iz Reske (Röszke) saznala da „ilegalci” često prelaze stižu u Mađarsku preko šumovitog dela graničnog pojasa, jer se uzdaju u zaštitu koju im pruža drveće i šiblje. Zimi se, međutim, manje skrivaju, jer im je previše hladno i gladuju. Čak je bilo slučajeva kad su stigavši do prvog naselja zamolili seljane da pozovu policiju, jer bi se predali i tražili izbeglički status.Pripadnici građanske straže tvrde da oni često daju odeću i hranu onima koje uhvate.

Prošle godine je više od 42 hiljade osoba zatražilo azil u Mađarskoj. Najviše ih je stiglo s Kosova, iz Afganistana i Sirije – saopštila je čongradska policija. Reč je većinom o relativno mladim ljudima, između 18 i 35 godina.

Izbeglice zatraže azil i u Srbiji, iako im to nije ciljna zemlja. Po informacijama komesara za izbeglice Srbije prošle godine je bilo više od 13 hiljada takvih zahteva, pretprošle pet hiljada, a 2008. godine samo 52. U Srbiji u pet izbegličkih logora ima ukupno 500 mesta, u njima je smešteno 580 izbeglica. Uvedena je regulativa po kojoj oni koji napuste teritoriju izbegličkog logora, gube mesto u njemu. Zato oni koji bi da se kreću – ako imaju novca, nalaze smeštaj u hotelima ili postaju privremeni podstanari, a ako nemaju novca traže krov nad glavom u napuštenim fabrikama, salašima ili na grobljima.

Uhvaćeni na granici sa srpske strane mogu da očekuju pritvor od nekoliko dana ili novčanu kaznu i obavezni su da napuste Srbiju u roku od dve sedmice. Najčešće je to i slučaj, ali ne način koji bi srpske vlasti želele. Migranti, naime, nemaju šta da izgube, pa ponovo pokušaju prelazak granice – piše dopisnica MTI.

Po informacijama od srpske graničarske službe, prošle godine su graničari uhvatili 3917 osoba, polovina su bili državljani Srbije. Dopisnica MTI dodaje da kada se uporede podaci srpskih i mađarskih vlasti, postaje jasno da su srpski državljani o kojima govore srpski zvaničnici, zapravo izbeglice s Kosova.

Ima onih koji sami kreću na put, ali je više onih koji bi da dođu do EU „uz pomoć” trgovaca ljudima. Skrivaju ih u kamionima ili kombijima, a ponekad je izuzetno skupa pomoć podrazumeva samo dovođenje do „zelene granice” i pokazivanje daljeg puta.

Već uhvaćeni krijumčari ljudi su priznali da od juga Srbije do mađarske granice za transport traže 350 evra po osobi, dok se za dospeće u željenu zemlju organizatorima plaća nekoliko stotina do nekoliko hiljada evra, a pomagačima 50-200 evra po osobi. Tako izbeglice praktično ostanu bez novca dok dospeju iz Afganistana, Pakistana, Somalije, Libije, Sirije, Iraka ili neke druge, ratom pogođene zemlje do srpsko-mađarske granice.

Granična policija u Horgošu je prošle godine podnela 60 krivičnih prijava protiv osumnjičenih za krijumčarenje ljudi.

Jedna od poslednjih stanica na putu ka Zapadnoj Evropi je Subotica. U nekadašnjoj ciglani se svaki dan nalazi više desetina ilegalnih imigranata. Žive u šatorima, kolibama, greju se kraj logorske vatre i čekaju priliku da prebegnu preko „zelene granice” u Mađarsku.

Dopisnica MTI je razgovarala i sa pastorom, tj. sveštenikom saradnikom Istočnoevropske misije koji skoro svaki dan posećuje ljude u ciglani. Nosi im hranu, odeću i ćebad. Po njegovim rečima, pošto je reč o ljudima koji se ilegalno nalaze na teritoriji Srbije, humanitarne organizacije i socijalne institucije ih ne mogu pomagati, pa mogu da se nadaju samo donacijama. Po njemu je ovo „situacija vakuuma”, naime državni organi ne mogu da se uključe, a civilne organizacije se ograđuju, jer ne žele da budu kompromitovane.

Više od deset Afganistanaca koje je u ciglani zatekla dopisnica MTI su bili ogorčeniji nego inače. Ispričali su joj da im je prethodno veče srpska policija spalila logor, u vatri im je izgorela odeća, telefoni, hrana i novac. Skoro svako od njih je osetio policijsku brutalnost na svojoj koži. Deo njihovih priča govori o tome kako su ih priveli srpski policajci, a za puštanje od njih tražili novac ili mobilne telefone. Ako ništa od toga nisu imali, dobijali su batine – ispričao je jedan afganistanski mladić dopisnici MTI na lošem engleskom.

Krajnji cilj ilegalnih imigranata nije Mađarska, mada smatraju da su tamo bolji uslovi, nego u Srbiji, već Zapadna Evropa. U nemačkim, belgijskim ili holandskim izbegličkim logorima mesečno dobijaju pomoć od više stotina evra, a i uslovi stanovanja su bolji nego u izbegličkim logorima u Srbiji i Mađarskoj.

Većina Afganistanaca ne zna nijedan drugi jezik, sem paštunskog, pa ne mogu ni pomoć da traže. Ono što su tokom puta naučili, je da šta god ih se pita, treba da odgovore: Hungary – stoji između ostalog u reportaži MTI.