Apróhirdetések
Helységnévtár
Jedan mladi apotekar iz Malog Iđoša je pre deset godina odlučio da će život posvetiti negovanju bolesnika. Pridružio se monaškom redu Svetog Jovana Božijeg koji se već petsto godina bavi upravo time. Retko posećuje svoje rodno selo, ali sada je kod kuće i ispričao nam je kako žive monasi.
Kornel Horvat se u milosrdnom monaškom redu zove fratar Damijan i trenutno živi u manastiru u Breši u Italiji. Sa svojom braćom radi u bolnici koju održava milosrdni red. Kaže da su većina fratara lekari, apotekari, bolničari, ili fizioterapeuti i maseri koji se trude da osim duhovne brige o bolesnima pridonesu i njihovom fizičkom ozdravljenju. Ovaj katolički red je osnovao Sveti Jovan Božiji (Juan Ciudad) 1537-e u španskom gradu Granadi. Prvenstveni cilj braće je negovanje bolesnih, širom Evrope i dan danas imaju bolnice i apoteke, smatraju se osnivačima bolničke nege.
Mladi monah kaže da osim tri osnovna zaveta, a to su siromaštvo, čistota i pokornost, članovi ovog reda prihvataju i obavezu da neguju i leče bolesne. Rimokatolička crkva je osnivača reda proglasila svecem i on spada među najvažnije religiozne ličnosti u Španiji. Fratar Damijan kaže da koliko mu je poznato, milosrdna braća su delovala i na teritoriji današnje Srbije, na primer u Zemunu. U Mađarskoj drže više bolnica, u Budimpešti, Pečuju i Vacu, kao i staračkih domova i apoteka. Trenutno su prisutni u 53 zemlje sveta, održavaju više od 300 bolnica, službi i centara za lečenje. „Porodica“ reda Svetog Jovana Božijeg broji 45.000 monaha i svetovnih pomagača, imaju više desetina hiljada podržavalaca. Sveti Jovan Božiji se smatra osnivačem modernog lečenja, naime on je bio prvi koji je bolesnike podelio prema bolestima i polu i to tako da je svako dobio poseban krevet. Vodio je beleške o bolesnicima, uveo noćno dežurstvo i prva pravila higijene. Kasnije je tom redu pripao zadatak da brine i o zdravlju pape.
Fratar Damijan kaže da mnogi monasi imaju redovno radno mesto u bolnicama, gde rade kao lekari specijalisti, bolničari, apotekari, a platu daju u zajedničku kasu. Od tih sredstava i donacija se red izdržava. Žive veoma skromno, mesečno dobiju oko sto evra džeparca, ali često i to daju siromašnima. Istovremeno je atmosfera u manastiru veoma srdačna, porodična, vesela, iako često rade veoma teško. Zvanični jezik reda je italijanski, ali i nemački, na tim jezicima se komunicira, međutim, fratar Damijan i dalje veoma lepo i kultivisano govori i svoj maternji jezik, mađarski. U Italiji su učestvovali i u lečenju obolelih od covida 19.
