U drugom svetskom ratu je Petefi brigada postojala samo nekoliko meseci, imala je oko 1500 boraca, uglavnom mađarskih seljaka i radnika iz Vojvodine. Poslali su ih na front bez oružja i opreme. Dokumentarni film A brigád – a vajdasági Petőfi-brigád története [Brigada – istorijat vojvođanske Petefi brigade] je spomenik njenim borcima. Svečana premijera filma će se održati 6. marta u budimpeštanskom Premier KultCaféu, a 10. marta će biti na programu televizije Duna World. Razgovarali smo sa rediteljem Ferencom Lavroom.

– Zašto ste za temu filma izabrali Petefi brigadu? Odakle je potekla ideja?

– Veoma dugo već želim napraviti film o Petefi brigadi. Deda sa očeve strane je bio član Petefi brigade. Kao dete sam veoma voleo da slušam njegove priče. Nažalost, rano sam ga izgubio, pa nisam stigao zabeležiti sve njegove priče. Upravo to me je podstaklo da napravim film, da bude spomenik njemu i ostalim borcima brigade. O formiranju, opremljenosti, ratnom putu i sudbini Petefi brigade se u Titovoj Jugoslaviji učilo potpuno drugo i potpuno drugačije. Ta epoha je bila prožeta nekom vrstom patetike, kada se moglo govoriti samo o lepim stvarima. O tome da su te jednostavne mađarske ljude iz Vojvodine gurnuli bez oružja i bez obuke pred prekaljenu i dobro naoružanu nemačku vojsku, nije se smelo govoriti. Ovim filmom želim pokazati ono što je otkriveno tokom istraživanja proteklih godina, potpuno bez ideologije. Veoma sam zahvalan Mecenaturi MTVA što sam uz njihovu materijalnu pomoć mogao napraviti ovaj film.

– Petefi brigada je zvanično formirana 31. decembra 1944., iako je bilo događaja koji su tome prethodili, a rasformirana je posle tačno tri meseca, 31. marta 1945. Da li se film bavi ovim periodom ili i širim kontekstom?

– U istoriji se ništa ne može istraživati, predstaviti samo za sebe. Nastanku brigade su prethodili veoma teški događaji. Bez njihovog prikazivanja ne bismo mogli dati potpunu sliku, pa i mi pružamo širi uvid. Prikazujemo koliko su se često Mađari i Srbi tokom istorije borili jedni pored drugih, na istoj strani, a i to kada i kako su postajali neprijatelji. Govorimo i o raciji u Novom Sadu i o surovosti partizana. Bez toga naime ne bi bilo jasno zašto su vrbovani ljudi u brigadu, i zašto su mnogi muškarci, Mađari iz Vojvodine morali žrtvovati svoj život, da bi posle vojvođanski Mađari mogli postati ravnopravni u Titovoj Jugoslaviji.

– U vezi Petefi brigade se spominju brojna naselja: između ostalih Sombor, Bačka Topola i okolina, Kiščanj u Mađarskoj (danas Čanjosro), Slavonija, Bolman. Na kojim lokacijama ste snimali?

– Lokacije su nam bile Bačka Topola, Mali Iđoš i Subotica. U filmu se pojavljuju i druge lokacije, na primer Bolman, na arhivskim snimcima. Od Radio-televizije Vojvodine smo dobili izuzetno uzbudljive snimke o komemoracijama organizovanim povodom jubileja bitke kod Bolmana. Onovremeni snimci deluju tako snažno, elementarno, da mi to sadašnjim, svežim snimcima nikako ne bismo mogli postići. Povodom toga želim izraziti zahvalnost generalnom direktoru Miodragu Koprivici, Irini Nemet Tucakov i Siniši Bokanu, što su nam ustupili ovaj jedinstveni materijal. I od Jugoslovenske kinoteke smo dobili izvanredne pokretne slike iz 2. svetskog rata, i njima smo veoma zahvalni.

– Od rasformiranja Petefi brigade je prošlo više od sedamdeset godina. Da li ste eventualno našli preživele koji su se u drugom svetskom ratu borili u redovima brigade?

– Jedan od intervjuisanih je starac iz Bačke Topole, Ištvan Harkai, on je bio možda najmlađi borac brigade. Vrbovani su mladići od 17. godine života, on je u oktobru napunio tu dob i u novembru otišao sa brigadom. Njegove reči je veoma važni svedoci vremena, zaista smo imali sreće što smo ga pronašli. Osim njega se u filmu pojavljuju i drugi bivši borci brigade: iz intervjua nastalih pre 50 godina. Za mene je velika čast da sam mogao napraviti ovaj film. Govori o važnom poglavlju istorije vojvođanskih Mađara, jer se uticaj Petefi brigade, po mom mišljenju, iako ne direktno, oseća i dan danas.